Poslednji_put_zajedno [ iOS ]

Marko se blago nasmejao, ali taj osmeh nije dopirao do njegovih očiju. „Kišobran koji se polomio na pola puta do tvoje zgrade. Bio sam skroz mokar, a ti si se smejala toliko da nisi mogla da otključaš vrata.“

Nisu morali ništa da kažu. Tišina između njih bila je teška, ispunjena godinama koje su ostavljali iza sebe. Bio je to onaj trenutak koji oboje poznaju, ali niko ne želi da ga imenuje. Poslednji put zajedno. poslednji_put_zajedno

„I dalje imam taj šal koji si mi pozajmio,“ dodala je, gledajući u svoje ruke. Marko se blago nasmejao, ali taj osmeh nije

„Sada ćemo ustati,“ odgovorio je tiho. „Platićemo ovaj račun, izaći ćemo na različita vrata i nećemo se okretati. Jer ako se okrenemo, Jelena, ostaćemo ovde zauvek, zarobljeni u onome što je moglo biti.“ Tišina između njih bila je teška, ispunjena godinama

Vreme kao da se usporilo. Konobar je prolazio pored njih, zvuk njegovih koraka bio je jedini ritam u toj prostoriji bez muzike. Marko je posegnuo preko stola, ali je ruku zaustavio na pola puta. Neki nevidljivi zid je već bio podignut. Više nisu bili dvoje ljudi koji dele planove za leto; bili su dvoje stranaca koji se sećaju istih snova.