Marko je poveo Nataliju ka centru. Muzika je ubrzavala. Prašina se podizala pod opancima glibovačkih momaka, a ritam je postajao sve oštriji, sitan i varljiv. Štikle su propadale u meku zemlju, ali Natalija ih je, na opšte zaprepašćenje, izula. Ostala je bosa na glibovačkoj crnici.
Stari deda Miloje, najstroži sudija u selu, lupio je dlanom o sto i povikao: „Sviraj, majstore, ova naša ne posustaje!“ Kad GlibovДЌani zaigraju kolo za novu snajku
Mladoženja Marko, kršan momak koji je u gradu završio škole ali dušu ostavio u očevim voćnjacima, doveo je devojku koja je mirisala na skupe parfeme i nosila cipele sa štiklom tankom kao igla. Stariji su pod šatrom podizali obrve, šapućući: „Hoće li ova znati i hleb da umesi, a kamoli u naše kolo da stane?“ Marko je poveo Nataliju ka centru
U tom trenutku, distanca između grada i sela se istopila. Kolo se raširilo preko celog dvorišta, spajajući generacije. Glibovčani nisu igrali samo za snajku; igrali su za novi život koji je ušao u njihovu kapiju. Te večeri, Natalija nije postala samo Markova žena, postala je „naša snajka“, ona koja se ne boji ni prašine ni brzog ritma. Štikle su propadale u meku zemlju, ali Natalija
Sutradan, na ogradi Radića osvanula je jabuka, a u selu se još dugo pričalo kako je beogradska gospođica svojom snagom i osmehom naterala i najtvrđe glibovačke momke da igraju dok im košulje ne budu mokre od znoja i ponosa.
Glibovac, gde se zemlja crni od plodnosti, a ljudi ponose prkosom, svadbe nikada nisu bile samo obična proslava. Ali ona subota kada je u dom Radića stigla „beogradska snajka“ Natalija, ostala je urezana u sećanje kao dan kada je Glibovac pokazao svoje pravo lice.